O Nomikai-ju...

Zdravo svima, dugo me nije bilo. Smučilo mi se pozajmljivanje tuđih kompova pa sam, eto, odlučio da kupim jedan za sebe. Na Fejsbuku sam napisao da sam uzeo notebook, ali ovo je ustvari ''netbuk''. Oni su dosta manji od uobičajenih laptopova i, kao što im ime kaže, uglavnom služe za korišćenje neta. Ekran je rezolucije 1024 x 600. HDD je 160 GB, procesor 1,60 GHz, memorija je 1 GB ne znam ni ja čega... :D Meni je super, jer mogu da ga koristim gde god želim... A to je u mojoj sobi i sobi za kompove. Za sve ostalo, nosim ga sa baterijom. Pa kako vam se čini?

Meni je mnogo drago što imam ovo sada, jer mogu da slušam ponovo svoju omiljenu muziku koju sam kod kuće slušao, ali i mnogo toga drugog (zato što je ovaj netbook, zapravo, jača mašina od mog desktop računara kod kuće) čemu će posvedočiti onaj džojped pored kompa. ;)

Enivej, sada ću vam reći zašto sam sebi udovoljio ovim poklonom. Ako izuzmemo puku potrebu za istim i pristiglu stipendiju kojom sam ga platio (a koštao je 35000 jena, što je oko 250 evra), prethodnih 4 dana je održan festival Nara univerziteta za edukaciju na kome sam radio kao pas. U Japanu takvi događaji se nazivaju Daigaku-sai (大学祭) ili Gakuensai (学園祭) i podrazumevaju nekoliko dana nastupa raznih klubova u univezitetu u različitim granama zabave i ugošćavanja namenjenim drugim studentima i građanima iz okoline (a i šire). Tako je, recimo, plivački klub u koji sam ušao pravio Torinabe jela (nabe su glinene posude koje, kako bi očuvale temperaturu jela, ostaju vrele nakon zagrejavanja jela u njima, a jela koja smo pripremali su bila razne kombinacije udona i zosui-ja sa kimuči-jem (korejski pikantni sos) i moči-jem i raznim povrćem... Meni bi ovo pre nedelju dana zvučalo odvratno, ali je zaista ukusno, moram vam priznati). Od drugih aktivnosti pomenuću samo pravljenje yakitorija, okonomiyakija, takoyakija, palačinki (i one američke i one naše! Ovde su poznate po nazivu za francusku varijantu: Crêpe (クレープ)), slatkih prženica(フレンチトースト), viršli (フランクフルト)... Naravno, plesne, dramske, umetničke sekcije su radile svoje, a naučni odeljci su objavljivali dostignuća iz nauka kojima se bave...



Sve u svemu, veoma zanimljiv događaj... Ja sam uglavnom prao nabe lonce i ostale sudove (dobro mama, počeću da ih perem kad se vratim :D), a u dva navrata sam i uspeo da pokupim po porudžbinu, ali za taj deo posla su bili zaduženi japanci iz tima... Posle ta 3, 4 dana izuzetnog napora došlo je vreme da proslavimo sa Nomikai-em. Zapravo, slavili smo i predzadnji i zadnji dan. Prvi put su došli svi sempaii, a drugi je bio manje formalan... U svakom slučaju, Nomikai je bio deo japanske kulture koji je meni bio POTPUNO nepoznat. Čak ni posle dva puta ne mogu da ga pojmim...
Nomikai je, po definiciji, tradicionalno okupljanje članova neke grupe (kluba, firme...) kojim se slavi nekakvo dostignuće, ispraćaj/dobrodošlica članova u grupu i sl, uz ispijanje alkoholnih pića. To je okupljanje koje za cilj ima društveno zbližavanje, upoznavanje, zabavu... Uz jednu lošu stranu. Ispijanje do besvesti.
Nemojte me pogrešno shvatiti. To nije ispijanje u smislu u kom se to kod nas radi. Ovde je sve zasnovano na sistemu sempai/kohai. Dakle, stariji članovi uživaju taj autoritet i moć da mogu da dovedu svoje mlađe kolege na ivicu smrti. Naravno, o ''tradiciji'' Nomikaia se ne razmišlja tako kao što ja, večiti neprijatelj alkohola, pišem ovde. U suštini, to je jedna lepa tradicija kojom ljudi bolje upoznaju jedne druge, zabavljaju se... I povraćaju... I onesvešćavaju se... Nestaju u WCima odakle ne izlaze satima... IZVINITE! Ali baš mi je bilo žao nekih ljudi! Jedna devojka (ne ova sa videa) očigledno ne podnosi dobro piće, što je svima stavila do znanja kada je prvu noć odjurila crvenog lica u WC posle samo dve konzerve sokova sa dodatkom alkohola (kojih sam ja popio oko 5 te večeri i ništa mi nije bilo). I pored toga, neki od sempaija su je terali da se napije i naredne noći. Samo se taj put na vreme sklonila u WC pre nego što joj se stvarno slošilo.
Tu su i razne igre kojima je za cilj naterati nekoga da pije. Recimo, ako neko drži konzervu u svojoj ruci (sličajno, tj. ako želi da doda nekome ili da stavi na sto), i neki sempai to primeti, odmah biva provociran od tog sempaia da popije to. Sempai u tom slučaju počne melodično da izgovara: なに持ってるの？何持ってるの？飲み足りないから持ってるの？ (Šta to držiš? Šta to držiš? Držiš li to zato što želiš da piješ!?). Čim izgovori prvo ''šta to držiš?'', odmah mu se pridružuju i svi drugi u prostoriji i naglas izgovaraju provokaciju. Tada osoba sa pićem mora to do kraja da ispije i da kaže ''gochisosamadesu!'' da svi čuju. U slučaju da neko ne čuje to goćisosamadesu (hvala na piću) ili on to ne izgovori zbog pića koje pokušava da proguta, onda neko počne da izgovara:''GOCHISOSAMA GA KIKOENAI!''(''nisam čuo/la hvala na piću!'') zajedno sa svima u sobi, naravno, onda osoba koja je upravo ispila konzervu nečega, mora da otvori novu konzervu ili da uzme otvorenu od nekoga u blizini i da ispije i nju iz cuga... Tu ima još puuno takvih fora kojima je cilj potpuno medjusobno napijanje. Naravno, opšte je poznato da ljudi umiru od takve pretoksikacije...
Ja sam bio pošteđen toga, verovatno zato što sam stranac i ne razumem prirodu takvog običaja. Samo sam razgovarao sa ljudima i gledao šta se dešava. Prvi put sam pokušavao da naučim kako se pevaju provokacije, ali kada sam video do čega one dovode, nisam se više toliko trudio :D. Ali postoje načini da stavite do znanja da ne želite da pijete alkohol. To možete uraditi tako što pijete bezalkoholno piće od početka ili vam je čaša stalno puna.


Čak i u trenucima najvećeg haosa, ipak je bilo dosta solidarnosti među studentima. Kada se nekome sloši, tu osobu okruže njeni najbliži prijatelji daju joj da pije čaj ili vodu ili sok... Nije sve tako crno kako sam vam do sada napisao. Postoje razlozi i zašto se ta tradicija sprovodi već oko 150 godina...

To je to za sada. Sledeći put kad budem pisao, to će verovatno biti posle ekskurzije na Shikoku u prefekture Tokushima i Kagawa, kao i obilaska velikog Akashi Kaikyou mosta. Do tada pozdrav!

p.s. Moram samo da pomenem mog mačka Bukija koji je nastradao prošle nedelje. Sad sam saznao u razgovoru sa majkom. Mnogo sam ga voleo, kao i druge dve mačke, i mnogo će mi nedostajati. Počivaj u miru, Buki!

O predavanjima...

Evo, nešto i o ovom delu boravka da napišem. Priznajem, mislio sam na početku da će predavanja biti totalan gubitak vremena (kao pre dve godine), ali mi je jako drago što nisam bio u pravu. Ipak je ovo univerzitet, na kraju krajeva (a ne neka tamo ''nezavisna administrativna institucija'' koja te voda na sve lepa mesta, a u tajnosti vrši eksperimente na tebi). :))) Šala, šala!

Ponedeljkom je kaligrafija (8D). Bili smo samo jednom tamo na 10ak minuta, ali nas je profa pustio da idemo kući taj dan, verovatno zato što nije došla osoba koja će raditi sa stranim studentima...

Utorkom su časovi kod profesorke Sawade. 10:40 ''Komunikacija na japanskom'' i 14:40 ''Japanski jezik I''. Radi se na sličan način kao kod profesora Hirošija, minus prevođenje na srpski. Ona izdvoji reč, analizira je (tj. da njeno značenje na japanskom) i nas pita za antonime, sinonime... Dakle, predavanja traju po 1h30min.

Sredom je samo predavanje iz predmeta ''Edukacija japanskog jezika'' (dakle, posebno važan predmet za nekoga ko želi da predaje japanski jezik ubuduće) i tamo se radi slično kao kod profesorke Kajo (morfologija). To je u 10:40h.

Četvrtak je do sada meni najomiljeniji dan. Dva predavanja koja drži profesor Tongu. Prvo je ''Komparativna filologija (ili lingvistika, mada će pre biti ono prvo) i kulturologija'', a drugo je ''Istorija japanske kulture''. Oba predavanja su ujutru, do podneva. Ja sam oduševljen tim predavanjima iz razloga što je profesor Tongu veoma dobar govornik. Brzo priča na japanskom, ali dovoljno prosto da i mi studenti iz Evrope razumemo. Drži se teme sve vreme i objašnjava na svakojake slikovite načine. Stalno postavlja retorička pitanja. Danas nam je svima stavio do znanja u kakvim stvarima se japanska kultura razlikuje od drugih. Zašto je nama Evropljanima potrebno dugo vremena da učimo japanski (zato što kada učimo samo gramatiku, mi suštinski ne razumemo njihov jezik, odnosno njihov mentalitet). Sve je pričao nekako iz srca. Ništa nije moralo da se piše (osim povremenih novih izraza za koje nisam čuo). To predavanje je pružilo odličan uvid u japansku kulturu i jedva čekam naredne četvrtkooove...

Petkom su vežbe japanskog jezika kod Tsutsumi i Yutsudoa. Kod Tsutsumi se vežba čitanje (radimo knjigu Kitchen od Yoshimoto Banane) i pisanje sastava, a kod Yutsudoa se analiziraju tekstovi... Ili tako nešto. Znam samo da sam na kraju njegovog predavanja srećan što idem natrag u dom da se odmorim malo, jer nam je petak dan kada smo najviše na univerzitetu... Od 10:40 do 16:10.

Sutra (dakle u petak) ćemo imati i neku zabavu (čitaj: 懇談会) na kojoj ćemo morati i da izvedemo samointrodukciju (自己紹介), pa se za to pripremam... Čujem da će Dario, Argentinac, da nam odsvira i otpeva nešto. On je, inače, bio u Srbiji i ko zna gde još. Profesorka nam je rekla da joj je pustio demo na kome je pevao pred 200 obožavaoca (odnosno, obožavateljki)... A meni je pokazao da zna za onaj znak na našem grbu ''Samo Sloga Srbina Spašava''. Možete misliti? :D

Na ovoj slici su Nansalma iz Mongolije (zna i ruski i japanski odlično, a zna i dosta na engleskom da govori), Dario iz Argentine, Diana iz Uzbekistana (čudna devojka, stalno se smeje na sve što ja kažem :) ) i Anja iz Nemačke. Ona je dosta povučena, ali je OK kada dograbiš priliku da pričaš sa njom...

Mislim da slobodno mogu da kažem da sam se potpuno navikao na život u Nari. Dobar sam sa svim studentima. Malo sam se plašio da ću biti najlošiji od svih po znanju japanskog, ali ima lošijih i od mene. Sa druge strane, medju studentima ima ljudi koji su prepuni znanja i za neke mi nikako ne ulazi u glavu kako znaju japanski onoliko koliko znaju... Na primer, Turkmenistanac Aršiel (ili Arishieru, kako ga na japanskom svi zovu) uči japanski samo dve godine, a govori ga bolje nego bilo ko ko završi naš fakultet! Istina, čitanje mu ne ide dobro, ali ipak bih voleo da znam kakvim se metodama postiže takva umešnost u stranom jeziku sa kojim matični nema dodirnih tačaka... To mi nije prvi put da naletim na nekoga iz srednje Azije ko zna japanski fenomenalno... Tu je i Uzbekistanka Diana koja, istini za volju, uči japanski oko 5 godina, ali ga koristi skoro dobro koliko i Japanci, a uz to zna kandjije i zaprepašćujuće veliki deo njihovog vokabulara... Baš ću da popričam sa njima da vidim šta je tu na delu. :)



Učlanio sam se u plivački klub na univerzitetu i upoznao veliki broj lokalnih studenata. Svi imaju nadimke (kao da su na forumu na internetu), pa me je malo iznenadilo kada su me pitali koji mi je ''nikkuneemu'' kad smo se upoznali. :D (To me nisu samo oni pitali... Valjda je to moderno ovde...). Treninzi su im IZUZETNO naporni. Plivanje je subotom i nedeljom, dok se tokom radne nedelje sastaju kako bi trčali po Nari. Trče kilometar i po ili dva od univerziteta do Kofukuji-a, a oko Sarusawa jezerceta (obala ima prečnik baš oko 400m) trče šprint po jedan krug, pa se vraćaju nazad (trčeći, naravno) na faks. Meni su dali bicikl da ih pratim taj prvi put i mogu reći da mi je pomalo bilo teško i na tome da ih pratim... U normalnim okolnostima bi me to obeshrabrilo, ali su mi pričali da se ne brinem pošto je prošle godine u njihovom klubu bila i jedna Azerbejdžanka koja na početku skoro uopšte nije znala da pliva, a posle godinu dana je uspevala da prepliva 100m pristojnom brzinom... Mislim, šta reći? :D

Predavanja su opuštena. Rečeno nam je da ne marimo za ocene, već samo da gledamo da naučimo što više korisnih stvari i da se malo potrudimo oko pisanja finalnog izveštaja (to mu dođe kao diplomski rad), koji je malo ''mendokusai'' (smaračina teška), ali verovatno nećemo imati problema sa time... Pošto se ja interesujem za astronomiju (povremeno), mislim da ću pisati o ''Jaxa'' (Japanska agencija za istraživanje vazduhoplovstva i svemira)... No, o tome ću brinuti sledeći semestar.

... Možda bih zaista trebao da počnem da zapisujem šta sam hteo još da unesem u ovaj blog. Bio sam pun ideja, al' sada... Tabula rasa!

Za sada ovoliko. Pozdravljam vas puno.

Prvi dan...

... Nije ispao kako sam se nadao. :(
Put je bio ok. Očekivana dužina istog me je iscrpela više nego što sam očekivao. Iz BGa, gde sam se rastao sa tatom i mamom, pošao sam u 7h ujutru. Na frankfurtski aerodrom sam sleteo tačno 2 sata kasnije. Tamo sam imao 5 sati pauze do poletanja aviona za Osaku. Stigao sam u 8:40 ujutru po lokalnom vremenu nakon 11 časova leta na Kansai aerodrom i tamo sam morao da čekam autobus za Naru koji je polazio sa ostrva u 10:40. Sve vreme sam bio sa Cecom, stipendistkinjom MEXTa koja ide na Shikoku u Tokushima prefekturu da uči metodologiju engleskog jezika i osnove japanskog... Ili tako nešto. :D Dok sam putovao avionom uz Frankfurta za Osaku sreo sam neočekivano mnogo ljudi koji idu u Japan na foru kao i Ceca, a da niko od njih ne zna ni J od japanskog da bekne. Sa mnom je sedela jedna od tih ljudi i zvala se Leila, iz Maroka.

Enivej, kada sam stigao u dom (polu-živ), osećao sam se grozno. Sve što sam osećao bilo je pojačano činjenicom da sam stigao potpuno sam i poslednji od svih studenata (pre mene, zadnji je došao 4 dana ranije). Doduše, dočekao me je jedan kolega student iz Nemačke, Jonathan (koji je visok skoro koliko i ja) zajedno sa jednim japancem po imenu Nakadjima. Nakadjima nas je kolima prvo odvezao do neke prodavnice gde mi je kupio hranu da prezalogajim nešto, pa smo se odmah uputili ka domu. Kad smo stigli, Jonathan mi je napravio obilazak svih prostorija. Dom je bio (i) strava i užas. Moram da napomenem da je ovo kako sam poimao stvari oko sebe bilo samo privremeno.


Dom je u delimičnom stanju raspada. Ne znam kad je tačno sagrađen. Kada se udje, vidi se da je sve napravljeno sa svrhom da se studenti opuste, ali sve to održava samo par osoba. Mima (Šiš) je japanka koja je nadležna za čistoću doma, ali jedna osoba ne može sve da ima pod kontrolom. Kvalitet življenja je poprilično nizak. Mislim da je i kod nas u domu Rifata Burdževića bolje nego ovde... Kuhinja je ravno izašla iz neke knjige Stivena Kinga. Kredenci ulepljeni i samo što se ne raspadnu, zidovi izgoreli zbog nepažnje ukućana, podovi (iz nekog razloga) konstantno ulepljeni kao da su brisani sokom od narandže, usmrđena hrana... Soba je OK, ali nema kadu sa tušom kao što sam se nadao, već su kabine na prizemlju (dok sam ja na spratu). U svakom slučaju, sve smrdi na lepak. Svaka prostorija je ispunjena tim mirisom... (dodatak posle 3 nedelje: taj miris se više i ne oseća, ali je zato tu jedna Tajlanđanka Ee, koja svako veče pravi supe i raamen sa kojima usmrđuje sobu za kompjutere... X) )
Nakon što sam se razočarao oko svega toga, setio sam se svega od čega sam se odvojio u Srbiji kako bih došao na ovo mesto. Pomalo sam očajavao taj dan, ali ubrzo sam se prepustio jednom finom 16-časovnom snu.

Kad sam ustao, obratio sam pažnju na silne stvari koje mi je Milica ostavila u sobi. Da nije bilo nje, ne bih imao ni posteljinu na krevetu, već bih verovatno morao da je kupujem ko zna gde i ko zna kad... Tu sam našao pribor za rad, spremanje jela... Ali najvažnije od svega je posteljina.

Sada, nakon 4 dana se osećam super. Upoznao sam druge ljude, o kojima ću pisati drugom prilikom. Dosta stvari moram sam da radim ovde, ali snalazim se već nekako. Ovo sad što pišem mi je ujedno i prvi pristup kompjuteru u Nari. Do pre sat vremena nisam ni znao gde se prostorije univerziteta nalaze (jer, dakle, nije bilo nikoga da me uputi) i ovde je jedna prostorija sa netom za strane studente. Upravo sam izmerio brzinu interneta ovde i ona iznosi poražavajućih 30 Mb/s dl i 26 Mb/s upload-a.

Kupio sam i Fotoaparat sa kojim ću vas upoznati sledeći put, a slike sa istog će uslediti nakon što budem napravio nekoliko pristojnih. ;D

Pozdrav svima!

Moj drugi i poslednji unos pred put. Mislim da sada slobodno mogu da kažem da idem u Japan laka srca jer sam se video i pozdravio sa dosta ljudi koji mi nešto znače.
Za rođendan sam prikupio društvo i bilo je pomalo haotično jer se dosta njih nije poznavalo. A kad se uzme u obzir koje doba godine je (ako pričamo o obavezama na fakultetima), dosta njih nije ni bilo raspoloženo za upoznavanja... Ipak mi je drago što sam se video sa njima, a, opet, sa nekima sam se video i oprostio ovih zadnjih dana.
Dan posle rođendana kada sam pozvao društvo sa ''Unezverijade'', bilo je mnogo bolje po pitanju sloge. Nisam morao da trčim levo-desno kao ludak taj dan. Mi smo onda bili i ostali tim. Mogu reći da se ni malo ne kajem što sam se prijavio da volontiram na Univerzijadi. Zahvaljujući ljudima sa kojima sam se sprijateljio tamo, mogao sam da ignorišem sve stresne situacije, manjak sna, odvratne suve sendviče i hirovite ''sprovodioce zakona'' (čast izuzecima)... I Mirjanu (ko razume, shvatiće). Tako da, ljudi, volontirajte čim se nešto organizuje kod nas!

Moram samo da pomenem poklone koje sam dobio za rođendan/oproštajnu zabavu oba dana. Prvi dan sam dobio par setova za tuširanje (jedan od načina da mi se kaže da smrdim :D), knjigu od Teri Pračet sa posvetom od mojih prijatelja koja će me uvek razveseliti kad je pročitam (posvetu, za knjigu ništa ne obećavam), čokolade i čokoladice (mljac), drvenu sovicu, plišano jastuče za putovanja... :D Drugi dan sam dobio Paket za prvu pomoć pri napadu nostalgije za Srbijom. U beloj kutiji sa nalepljenim znakom Crvenog krsta mesto su našli: Njupa supa, Maggi supa, Aleva paprika, Začin C, Plazma keks, kokice, slatko od šumskih jagoda, CD sa trubačkom muzikom... Ma, svima se zahvaljujem!

Ima ljudi sa kojima sam mislio da se vidim ovih poslednjih nekoliko dana, ali ipak neću stići zbog obaveza oko pakovanja i ispita koji sam polagao upravo danas, dan pred put. Stvarno se izvinjavam njima. Moram da napomenem i da sam učio poslednje lekcije iz udžbenika za japanski jezik jer nisam hteo da odem tamo a da nisam kompletirao srednji nivo izučavanja jezika... Ionako sam se osećao kao da su rupe u znanju već počele da se ispoljavaju nakon dugog perioda neaktivnosti. :(

No, danas mi je stigla avionska karta! :D Zapravo, stigla mi je ona mnogo ranije, ali ja nisam kapirao kako funkcioniše taj sistem ''elektronskih karata''. U suštini, nema nikakve potrebe za štampanjem istih, već je dovoljno da na check-in-u pokažete svoj pasoš. Ako se podaci u njemu slažu sa podacima o karti u bazi podataka, tamo vam štampaju kartu i tada možete ući u avion. U suštini isto kao i ranije, samo nema potrebe da se cimate na šalter avio agencije za kartu pre puta...

Pozdrav Srbijo, odoh! ... Na godinu dana.

Zdravo svima koje je imalo briga kako provodim vreme u Zemlji izlazećeg sunca! :D Ovaj blog (za moje slabo informisane roditelje, blog je skraćena reč od eng. izraza Web log - Internet dnevnik 3:D) sam napravio prvenstveno kako bih prosleđivao moje najjače utiske iz Japana. Još uvek ne znam koliko ću imati vremena na raspolaganju, jer ću na Nara univerzitetu za edukaciju imati dosta intenzivnih predavanja. Tu je takođe problem što neću imati ni fotoaparat ni laptop na početku boravka, tako da će fotografije koje okačim ovde biti iz fotoaparata drugih osoba, nadam se, ljudi sa kojima ću biti u dobrim odnosima.

Danas je 23. septembar. Moj rođendan, i povodom istog ću pozvati desetak mojih dobrih drugova i drugar'ca da se jednom lepo okupimo i da mi svi ostanu u lepom sećanju kad odem na, bez ikakve sumnje, najduže putovanje u mom dosadašnjem životu (vremenski, jel te?). Sutra ću pozvati društvance sa kojim sam volontirao na ‚‚Unezverijadi'' i sa kojim bi bila velika šteta da se ne vidim pre puta.

Što se tiče samog puta, ja za sada samo znam da ću ići 1.oktobra avionom za Frankfurt u 8 ujutru. Potpuno isto kao i pre dve godine, na frankfurtskom aerodromu ću čekati oko 4, 5 sati, nakon čega se ukrcavam na avion za Osaku. Samo ove godine će biti drugačije to što ću na aerodromu imati poznato lice uz sebe. Anna Korpalska, moja drugarica iz Poljske , koja je bila u Osaki samnom pre dve godine, putuje istim avionom kao i ja povodom iste stipendije koju sam i ja dobio! Nisam mislio da ću videti ponovo ikoga od njih 18oro sa kojima sam proveo fantastičnih 6 nedelja 2007. godine, tako da sam veoma srećan zbog toga.

I, da! Mogao bih i da objasnim ljudima kojima nisam rekao još ništa: Šta ja uopšte radim u Japanu? :) Evo, ovako.

U martu (ili aprilu) ove godine je u japanskoj ambasadi u Beogradu održano testiranje studenata japanskog jezika. Test se polaže širom sveta u isto vreme. Ko osvoji najviše poena u jednoj državi, dobija stipendiju japanskog ministarstva za prosvetu, sport, kulturu, nauku i tehnologiju (skraćeno, MEXT). Ta stipendija uključuje pohađanje jednogodišnjeg kursa japanskih studija za strane studente na jednom od mnogih univerziteta u Japanu, kao i dobijanje određene sume novca na mesečnom nivou. Još ćemo videti koliko će svakodnevni troškovi zahtevati da se izdvoji od svega toga...

Nadam se da me volja za pisanjem neće napustiti kao što se desilo mojoj ''sempai'' (starijoj koleginici) Milici, koja je takođe bila u Nari. Naravno, ako se to desi, nadam se da mi nećete zameriti previše.

Puno pozdrava od Gorana!